Ćao, u današnje vreme često čujem svako ima svoj put neke svoje planove i ciljeve, ali da li je to tačno?
Živimo u 21. veku, veku tehnologije, veku gde svaka osoba hoće da bude kao neko ali opet autentična. Mislim da je velika većina mladih ljudi prazna i to su prazne duše, uključujući i mene. Svi mi stremimo ka nečemu, nekom savršenstvu i besciljno lutamo u potrazi za smislom života. Imamo prijatelje i porodicu, koji nas vole kao i mi njih, ali kada padne noć i ostanete sami sa svojim mislima, šta vam one kažu?
Da li ste srećni, tužni, nervozni, razmišljate o nekom razgovoru koji se desio tog dana ili nekada davno i preispitujete svoje ponašanje da li ste sve dobro rekli da li niste, šta ta osoba misli o vama šta je mislila u tom trenutku, jer ja to radim. Možda sam trebao nešto drugačije, možda nisam. Previše vremena provodimo preispitujući sebe i svoje postupke kada ustvari to nije bitno, jer se već desilo al je jače od nas.
Kada je put u pitanju svako od nas ima nešto što voli, što želi da radi, ima snove ima ciljeve, ja nemam i nisam nikada imao. Možda sad to zvuči loše ali čak i kad hoću fakultet da upišem na primer ja ne znam zašto bih to radio, koja je poenta. Koja je poenta svega što radimo?
Ja sam srećan i ispunjen nekim malim stvarima, kao što je druženje sa najboljim prijateljima, gledanje animea, ispijanje hladnog(da hladnog) neskvika i tako nešto malo. Gde ću ja da budem za 5 ili 10 godina nemam pojma a nisam ni razmišljao o tome, ne znam da li je to problem. Jel trebamo svi do 20 ili 25 godina da imamo sve iscrtano i kristalnu sliku o našem budućem životu ili ja grešim što nemam to, ne znam.
Uglavnom kada mi dodju neke misli i razmišljanja vezana za život pisaću ovde. :)
-A
